Он табъ ки чун оина покаст зғш

آن طبع که چون آینهٔ پاکست زغش

Аз бас ки ба феъл булъаҷаб дорад хуш

از بس که به فعل بوالعجب دارد خوش

Оби омада аз табиати хеши бурун

آب آمده از طبیعت خویش برون

Дар таҳт бФўқ меравад чун оташ

در تحت بفوق می‌رود چون آتش