Дарди сиррӣ май диҳеми боди сабо ро

درد سری می‌دهیم باد صبا را

То бирасонад ба дӯсти қиссаи мо ро

تا برساند به دوست قصهٔ ما را

Барсари кӯяш гузар кунад ба тоне

برسر کویش گذر کند به تانی

Бо лаби лаълаш сухан кунад ба мудоро

با لب لعلش سخن کند به مدارا

Перҳани мо қабо кунад ба насимаш

پیرهن ما قبا کند به نسیمش

Барканд аз мо дигар ба муждаи қабо ро

برکند از ما دگر به مژده قبا را

Марҳами ин риш кард нест , ки умрӣ

مرهم این ریش کرد نیست، که عمری

Сина сипар бӯдаем захми бало ро

سینه سپر بوده‌ایم زخم بلا را

?дане ва дайн кардаем дар сари кораш

دنیی و دین کرده‌ایم در سر کارش

Гардан ва сар менаҳем теғу қафо ро

گردن و سر می‌نهیم تیغ و قفا را

эй бути номеҳрбон , биёу биомуз

ای بت نامهربان، بیا و بیاموز

Аз сухани ман ҳадиси меҳру вафо ро

از سخن من حدیث مهر و وفا را

Пои чунин сарзанишатҳо чу надорӣ

پای چنین سرزنشت‌ها چو نداری

Даст мазан ошиқон бе сарви поро

دست مزن عاشقان بی سرو پارا

Айби забунӣ на лоиқаст ,гар аз худ

عیب زبونی نه لایقست،گر از خود

Дафъ надонист кард теғи қазо ро

دفع ندانست کرد تیغ قضا را

Авҳадӣ , аз ман бидор дасти маломат

اوحدی، از من بدار دست ملامت

Ман чаҳ кунам ? кин иродатаст худо ро

من چه کنم؟ کین ارادتست خدا را