Исмаши Абӯсаид бобуйа бӯдау ҳакими хоқон ӯро мадҳат намӯда . Фозилӣаст ориф ва муҳаққиқӣаст воқиф . Ҳакимӣ бо имону шоирӣ ба аиқон . Ваии волиди эмоми аддӣн рофеъӣаст ва баъзе ин қитъаро ба писараш нисбат диҳанд . Ба ҳар сӯрат ба як қитъа аз вай иктифо шуд раҳмаи аллоҳи алайҳ .
اسمش ابوسعید بابویه بوده و حکیم خاقان او را مدحت نموده. فاضلی است عارف و محققی است واقف. حکیمی با ایمان و شاعری به ایقان. وی والد امام الدین رافعی است و بعضی این قطعه را به پسرش نسبت دهند. به هر صورت به یک قطعه از وی اکتفا شد رحمةُ اللّهِ عَلَیه.
қитъа
قطعه
Талаб кардани илм аз онаст фарз
طلب کردن علم از آنست فرض
Ки бе илми касро ба ҳақ роҳ нест
که بی علم کس را به حق راه نیست
Касе нанг дорад зи омухтан
کسی ننگ دارد ز آموختن
Ки аз нанги нодонӣ огоҳ нест
که از ننگِ نادانی آگاه نیست