Гар ман зи муҳаббатати бимирам
گر من ز محبتت بمیرم
Доман ба қиёматат бигирам
دامن به قیامتت بگیرم
Аз ?данеу охират гзир аст
از دنیی و آخرت گزیر است
Вази суҳбати дӯсти ногузирам
وز صحبت دوست ناگزیرم
эй марҳами риши дардмандон
ای مرهم ریش دردمندان
Дармон дигар наме пазирам
درمان دگر نمیپذیرم
Он кас ки ба ҷузи ту кас надорад
آن کس که به جز تو کس ندارد
Дар ҳар ду ҷаҳони ман он фақирам
در هر دو جهان من آن فقیرم
эй мӯҳтасиб аз ҷавон чаҳ хоҳӣ
ای محتسب از جوان چه خواهی؟
Ман тавба намекунам ки перам
من توبه نمیکنم که پیرم
Як рӯзи камони абрӯонаш
یک روز کمان ابروانش
Май бӯсам ва гӯ бизан ба тирам
میبوسم و گو «بزن به تیرم»
эй боди баҳори анбарин буи
ای باد بهار عنبرینبوی
Дар пои латофат ту меРом
در پای لطافت تو میرم
Чун май гузарӣ ба хоки Широз
چون میگذری به خاک شیراز
Гӯи ман ба фалони замини асирам
گو «من به فلان زمین اسیرم»
Дар хоб наме рӯм ки бе дӯст
در خواب نمیروم که بیدوست
Паҳлу на хушаст бар ҳарирам
پهلو نه خوش است بر حریرم
эй мӯниси рӯзгори саъдӣ
ای مونس روزگار سعدی
Рафтӣ ва нарафтӣ аз замирам
رفتی و نرفتی از ضمیرم