БтрФи боғ ҳар он сарв каз замин бархест

بطرف باغ هر آن سرو کز زمین برخاست

Биёади қомати он ёр нозанин бархест

بیاد قامت آن یار نازنین برخاست

Шамеми турраи парчин ӯ басии хуштар

شمیم طرهٔ پرچین او بسی خوشتر

Аз он насим буд каз савод чин бархест

از آن نسیم بود کز سواد چین برخاست

Касе нишаст ббзми висол бо ҷонон

کسی نشست ببزم وصال با جانان

Ки дар раҳаши зи сари ҷону ақл ва дайн бархест

که در رهش ز سر جان و عقل و دین برخاست

Намӯд ишқ ба ӯ чун танами бҷони наздик

نمود عشق به او چون تنم بجان نزدیک

Дмикаҳ аз сари ман ақли давр байн бархест

دمیکه از سر من عقل دور بین برخاست

Миёнаи ман ва ӯ ҳар ҳиҷоб буд бсухт

میانهٔ من و او هر حجاب بود بسوخت

зи бскаҳ аз дили ман оҳ оташин бархест

ز بسکه از دل من آه آتشین برخاست

Чу басти нақши ту наққоши коргоҳи азал

چو بست نقش تو نقاش کارگاه ازل

Аз ӯ бхомаҳи сунъ худофарин бархест

از او بخامهٔ صنع خودآفرین برخاست

СдоФрини бтўи бодо ки ҳар ки сӯрати ту

صدآفرین بتو بادا که هر که صورت تو

Бидид дар талаби сӯрат офарин бархест

بدید در طلب صورت آفرین برخاست

Намӯд саҷдаи бмҳроби абрӯии ту малик

نمود سجده بمحراب ابروی تو ملک

Чу дид сӯрати маънии зи моء ва тин бархест

چو دید صورت معنی ز ماء و طین برخاست

Шарофатӣаст Наҷафро ки ҳамчуи серумаи малик

شرافتی است نجف را که همچو سرمه ملک

Кашад бидида ғуборӣ каз он замин бархест

کشد بدیده غباری کز آن زمین برخاست

Марост мазҳабу дайни меҳри онкӣ аз теғаш

مراست مذهب و دین مهر آنکه از تیغش

Ғариву валвала аз хайл мушрикин бархест

غریو و ولوله از خیل مشرکین برخاست

Алӣ ки боҷи шараф аз ҷаҳон гирифт сағир

علی که باج شرف از جهان گرفت صغیر

Чу баҳри бндгиш аз сар яқин бархест

چو بهر بندگیش از سر یقین برخاست