Биҷузи сабои з ки ҷӯям нишони дилбари хеш

بجز صبا ز که جویم نشان دلبر خویش

Ман шикаста чу маҳрӯмам аз санавбари хеш

من شکسته چو محرومم از صنوبر خویش

Нишондаам ба лаби ҷӯйбори дида кунун

نشانده ام به لب جویبار دیده کنون

Хаёли қомати шамшоди сояпарвар хеш

خیال قامت شمشاد سایه پرور خویش

Ба ғайри кӯии ту дигари куҷо барам эй дӯст

به غیر کوی تو دیگر کجا برم ای دوست

Лабони хушку рухи зарду дидатар хеш

لبان خشک و رخ زرد و دیده تر خویش

БгФтмш бинивисам ғамӣ ба ӯ дил гуфт

بگفتمش بنویسم غمی به او دل گفت

Магари равон чу қалам бигузарӣ ту аз сари хеш

مگر روان چو قلم بگذری تو از سر خویش

намекунад ба ман ӯ илтифот ваа чаҳ кунам

نمی کند به من او التفات وه چه کنم

Магари фиришта фурӯд оварад бирав пари хеш

مگر فرشته فرود آورد برو پر خویش

Азин дирами бмрон зон ки бесабаб наем

ازین درم بمران زان که بی سبب نایم

Сегон кӯии туро хондаам бародари хеш

سگان کوی ترا خوانده ام برادر خویش

Ба ҳоли сӯфии мискини қалами бгриди зор

به حال صوفی مسکین قلم بگرید زار

Зшърҳо ки нависад ба рӯй дафтари хеш

زشعرها که نویسد به روی دفتر خویش